Home » Competitions » Najduži let ove sezone do sada, delo Vladimira Bačanina Vlajka (141.6km)

Najduži let ove sezone do sada, delo Vladimira Bačanina Vlajka (141.6km)

22. mart,
dan nije obećavao! Ali stvarno nije obećavao, kao što Željko reče u citiranju Dina.
Ne što se tice vremenskih uslova za letenje, vec kao dan sa dosta neplaniranih desavanja koja ne idu u prilog odlasku na letenje.
Budim se ujutru poprilicno raspolozen, pogotovo sto sam se prethodno vece dogovorio sa Darkom i Sojkom da idemo na letenje, a pritom znamo da je prognoza odlicna, sto se i vidi od samog jutra. Pripremam se da popijem kaficu i uzivam u jutarnjem suncu, a onda pravac brdo. Medjutim stvar se ubrzo menja, pocinje da se javlja mnogo neodlozivih obaveza oko posla, pa tako i problema, do te mere da odustajem da idem na letenje. Bez obzira na sve, zovem Sojku, ali on ne moze pre 11 h da krene iz Krusevca, sto je kasno. Milance je vec prethodno vece znao da ne ide, ostaje jos Darko. Znajuci da je on jos prethodnog dana rekao da nece doci taj dan na posao zbog letenja, mislim se kratko i kazem:  “Nek ide sve dodjavola… prvo ne mogu njega da ispalim, pogotovo ujutru, a drugo nek se nosi sve, pokvari mi dan od ujutru. Okrecem se onom sto me ispunjava, odlucujem da ipak da odem na letenje, ispostujem Darka(letaca), a i sebe”. Ubrzo se nalazimo i krecemo.Usput, u blizini Brusa, odakle se vec vidi poletiste Neradja(1350 m nadmorske visine, vrh koji je okrenut prema svim pravcima, ali najbolje radi SE koji ocekujemo po prognozi) na koje smo se uputili, ukapiramo da je dan jos bolji nego sto smo ocekivali, jer veoma rano su poceli da se javljaju kumulusi sa lepim i ravnim bazama. Bataljujem pricu i dodajem gas. Stizemo u podnozije, odakle ima pesaka jos 15 do 20 minuta, dosta je veliki uspon, pa ne moze putnicki auto.Stizemo na start, vetar odlican, pravac i jacina, kumulusi na sve strane, odmah krecemo da otvaramo opremu i pripremamo za poletanje u nadi za dugackim letom. Vec je podne, istocna je strana pa radi ranije. Ne planiramo da cekamo, vec odmah poletimo, a u samom spremanju htedoh da stavim neke stvari u kokpit medjutim…! Shvatim da su ostale u autu. 15 minuta dole, 15 nazad, plus spremanje i poletanje, znaci 13 h. Nisam zadovoljan jer kasnim. Besan iste sekunde krecem da trcim prema autu precicom kojom nikad ne idemo, jer je previse strma. Koraci su mi po dva metra, ali to je kocenje jer je velika strmina. Dok trcim na dole i cekam kad cu da se spotaknem i otkotrljam niz padinu, razmisljam o kokpitu. Ne desava mi se da ga zaboravim, a pritom nisam lepo pogledao celu opremu pa krenuh na dole. Nadam se da cu ga zateci u autu, ali nisam siguran. Stizem do auta za 3 minuta i vidim ga na zadnjem sedistu. Jedna dobra stvar danas, dobro je. Odmah krecem nazad takodje precicom, ne trcim, ali brzo hodam. Gubim snagu, ali ne odustajem, jer ne smem da kasnim na poletanju. Stizem do opreme i to za 10 minuta, padam, odmaram se minut, nastavljam spremanje i ubrzo polecem.

Na samom poletanju su bili malo jaci udari vetra i termike, koji su me stopovali. Odvajam se par desetina metara od padine i nabadam raketu. Pocinjem da vrtim u levo, stub pun ali uzak, volim takve. Tada vidim da mi je pri poletanju ostala grancica na levoj komandi blizu stabilizatora i ne mogu lepo da vrtim, krece u negativu. Posle par krugova odlucujem da sletim izvadim to pa nastavim. Brzo radim spiralu.. Jedva slecem, jer je Neradja kao po obicaju pocela bas da roka! Jak vetar i termika na vrhu, ali uspevam da sletim i Darko mi pomaze da to izvadim. Ponovo pokusavam da poletim, ali jaki udari vetra i termike me guraju u stranu, borim se da ispravim krilo i dobijem zalet za poletanje, kazem “gde ces na Vlajka” 🙂 Odmah posle pola sekunde u zatrcavanju popusta balon, ne stizem da ga nakocim i zarivam se kao krtica, u travu 🙂  Sva sreca nista, i sam se smejem. Odmah ustajem, ispravljam stavri i polecem. Naravno svi jutrasnji problemi i brige su vec nestali i letenje me uzelo skroz.

Na istom mestu ispred starta me ceka ista cetvorka(4+ m/s), uzak, ali jak i pun stub. Takve volim! Uzivam dok vrtim i brzo penjem, oduvek sam uzivao u samom letu i to sto let pruza, ali podjednako uzivam dok letim krilo, dok upravljam njime, dok vrtim i bijem se sa jakim stubovima. Kao sto kaze nas drugar Krkic “od stra’ lek nema, leti se samo na jako”. Ubrzo izlazim na 2100 m, stub znatno slabi i krecem iz njega prema zapadu i prema Zeljinu. Fino idem niz vetar. Pre zeljina popravljam visinu i zaobilazim ga sa juzne strane. Plan mi je da letim na zapad niz vetar, prema Ivanjici, pa dalje, mozda Zlatibor ili nesto u tom pravcu. Kumulostrada je odlicna i sam teren i konfuguracija zadovoljavaju moj stil letenja. Volim visoke planine i vrhove, jer tamo je jako i ne masis termiku. Vec kad sam prosao Zeljin i bio sa njegove jugozapadne strane, vidim Goliju i na njenoj jugoistocnoj strani veliki dim koji je polegao iz pravca juga. To je mozda nesto produvalo sa Pestera, medjutim kako nastavljam prema Uscu upadam u sloj juznog vetra, poprilicno jak. Nailazim na stub, prepravljam ga i dobijam na visini, ali kako se penjem jug je sve jaci,. Dolazim do 2500m i odlucujem da promenim plan, jer ne vredi nastaviti na zapad zbog jakog vetra. Krecem prema Crnom vrhu i Gledickim planinama, odlicno rade. Do Crnog vrha dosta gubim visinu, prolazim ga sa zapadne strane i dalje u dobrom nisponu vec sam ispod njegove visine, a teren je dosta ravan i sumovit. Rekoh “nece valjda”, ali nece. Nailazim ponovo na dobru raketu, petica, to mi radi! Izlazim na skoro 3200m, u bazi sam, jug je bas jak, hladno mi je na licu, ali sam se dobro obukao, pa je sve ostalo ok.

Gledicke planine severoistocno od Kraljeva dobro rade, idem pravo na njih, ali glajd je predugacak. Prolazim visoko preko Ratine, bas preko Gugijeve kuce. Nisam znao da je on tog dana bio zauzet radeci nesto u dvoristu, a nije gledao u nebo da se ne bi sekirao 🙂  Medjutim kako se priblizavam Gledickim planinama dosta gubim visinu zbog velikog glajda i vidim da je prestala da radi, kumulusi se razisli. Dolazim na njih nisko i vec me je tu sacekao jak istok. Driftujem preko malih sumovitih vrhova i ne nailazim ni na sta, probam neka mesta gde po mojoj proceni treba biti termike, ali masim. Istok je dosta jak i sve razbija, vidim da sam gotov, ali se ne predajem. Driftujem niz neku sumu nisko, ne bi li dobacio do glavnog asfaltnog puta, ali sa desne strane jedna fina livada i neke oranica, pravo u vetar u odnosu na mene. Krecem da probam, nemam sta da izgubim. Ako sletim tu, bar cu fino iskulirati na livadi u tisini. Govorim sebi kako bhi se ohrabrio i utesio sto nisam stigao do glavnog puta. Kako idem na tamo pocinje nesto da me stopuje… upadam u peticu, tooo! Pun krug penje, opet usko, ali ovaj put me bas zanosi, jak je istok. Borim se sa stubom i uspevam da sa nekih 600 metara ispenjem jos 200, ali pocinje losije da penje. Prikljucuje mi se jedan soko i lagano vuce niz vetar. Prevari me da prepravljam za njim i izgubih stub. Nije prvi put da me je soko nasamario, vracam se nazad ali nema stuba. Trazim ga i gubim visinu, spadam na malo iznad 500 metara, pomislih sad sam gotov. Jak istok ne staje, opet ista sansa, da odem na glavni put ili probam iznad i sa istom pricom u potsvesti ubedjujem sebe i vec tesim ako sletim tamo, kad ono medjutim ponovo petica, dobro puni i penje, bez obzira sto je istok jak i dosta sam nisko, Drzim ga ovaj put bolje i ako krivuda i uspevam da izadjem na 1200 m. Ni sam nisam svestan kako sam uspeo da se izvucem da ne sletim, iako sam se vec pomirio sa tim. Kako je stub poceo da slabi, nastavljam niz vetar niz dolinu.

Sa desne starne mi je put koji vodi prema Kragujevcu, vidim nekoliko dimova u dolini, svi zalegli od jakog istoka. Lagano idem niz dolinu i nailazim na neke balone, drzim ih i sa njima driftujem. Slabi su, ali nema sta drugo. U medjuvremenu govorim sebi i ponavljam Gugijeve reci “strpljen spasen” vise puta. Tako klizeci niz vetar stizem pred sam kraj Gledickih planina, a sa desne strane mi je Knicko jezero. Prebacujem se na osuncanu stranu i nailazim na nesto bolje, penje konstantno, ali slabo. I dalje ponavlajm u sebi “strpljen spasen” i tako izlazim na 2100 m. Vrh! Sad sam vec u mnogo mnogo boljoj pozicij. U tom me zove Darko, kaze da je cekao sa poletanjem, te da je poleteo nazad i super leteo, izlazio visoko i skoro sat vremena leta. Pita gde sam, kad mu rekoh kaze on: “E ‘leba ti kako ce’ se vratis”.  Rekoh ko jos o tome razmislja 🙂  blago dok sam vrteo, izasao sam iz sloja gde duva istocni i usao u sloj gde je juzni pravac. Vidim da greben ispred Gornjeg Milanovca dobro radi, krecem prema njemu, ali ubrzo menjam rutu i upucujem se severozapadno kako me vetar nosi, prema mestu Borac. Lep grebencic i dolina, a i cini se da radi. Stizem do tamo i nailazim na fino penjanje. U daljini prema rudniku vidim da dobro radi, ali jos je daleko. Tu popravljam ponovo nekih par stotina metara, ali sam ispod 2000. Krecem prema sledecim vrhovima koji se naslanjaju na Rudnik, ali je Rudnik vec prestao da radi. Jedini dobri i lepi kumulusi koji su svo vreme bili tamo i radili su kod Arandjelovca i Mladenovca. Pada mi na pamet da bi mozda mogao da dodjem do Mladenovca i to me bas cini srecnim, ali jos je daleko. U tom prelazu preskacem malu dolinu i kacim se lagano na obronke koji se dizu prema Rudniku. Nalazim nesto slabo, drzim to i lagano penjem, ali me fino nosi prema Rudniku.  I dalje ponavlajm Gugijeve reci “strpljen spasen”, to traje i traje, ja samo ponavljam isto u sebi i drzim slabu termiku koja me nosi ka Rudniku. Jedva ostajem miran, previse sam nervozan i zeljan do dodjem ispod onih kumulusa i zabodem raketu do baze. Medjutim svestan da tako necu uspeti, u tom zanosu i laganom penjanju izlazim na 2200 m. Situacija znatno bolja i opustenija, Mladenovac mi se smesi u najavi, vec mastam kako me Cika Beli Preletacevic ceka na sletanju i vodi na pivo. Stizem konacno do Rdnika, sa 1500 m nadmorske visine i ceka me jak istok. Jedva uspevam da se nabacim na istocnu stranu Rudnika i klizim prem severu, kumulusi koji su se na njemu videli iz daljine su odavno nestali, vidim da necu daleko, ali nada poslednja umire. Vec je istocna strana u senci, tek je 22. mart, pa sunce rano zalazi, ali imam visinu iznad grebena, pa kako klizim prema severu iznad grebena blago sam na zapadnoj starni gde je osuncano i u nadi da ce nesto mozda i biti. Ali kako curim gledajuci sunce dosta nisko nada ponestaje, nailazim na neke balone i penjanje koje me samo odaljava do grebena niz koji klizim do sletista. Malo prepravljam prema istoku da ne izgubim greben i u tom prepravljnju me scepa cetvorka, pomislih balon, okrenem ja jedan krug, a on pun, jos ne verujem ali bih voleo, medjutim to se nastavlja.  Pun stun 3.5 do 4 m/s, vristim od srece, srecan sto penjem i uzivam dok vrtim stub u jakom penjanju, posle onog mucenja koje je trajalo. Stub ne staje i dalje pun i jak je, vec prelazim 2500 m, sad je cista 4  i jace u celom krugu, ja ne verujem. Tog trenutka dozivljavam nesto kao prosvetljenje, neverovatan nalet adrenalina, srece, odusevljenja i spokojstva, vristim na sav glas od srece i uzbudjenja, a vristi i vario! Posle nesto kontam, ovo je bio nalet kao kad stavite kocku secera u flasu kokakole, u pocetku nista, a onda krene da kipi. Ili kao sampanjac, dok se mucka nista, a kad eksplodira cep, onda rokacina. Ono driftovanje po slaboj termici je bilo muckanje 🙂 U tom stubu izlazim do 2900 m, neopisiv osecaj, prodjose mi na kratko kroz glavu jutrasnja desavanja, a onda se okrenem i pogledam gde sam sad, visoko pod bazom sam, vetar i ja, nema dalje, jos jedan debeo razlog zasto letim.

Vec je 16:15 h. Sad sigurno stizem do Mladenovca, odusevljen, medjutim na putu prema tamo jos uvek radi ona baza, s tim da sam trenutno visoko i da duva poprilicno jak jug, idem niz vetar oko 60km/h pa i vise na momente, ali dole se vidi da je jak istok. Idem prema Arandjelovcu koji je na putu za Mladenovac, a bas iznad Arandjelovca je dobra crna baza, pa kontam ako tu dodjem i navrtim ponovo, bice izvini cika Beli ali Vlajko ode dalje. Ali dok letim prema njemu lagano vucem u desno prema istoku, racunam kad upadnem u sloj istocnog vetra nabacice me na njega i ponovo u bazi, medjutim poprilicno sam imao dobru liniju i ne veliko propadanje i dolazim istocno pored Arandjelovca na nekih 5 km, a vidim da kumulus i dalje ubija. Dim na jugoistocnoj strani ide pravo gore, a na severozapadnoj strani grada umesto da pokazuje istocni pravac on pokazuje severozapad, znaci oblak usisava! Uh pomislih se bilo bi dobro da ga uhvatim, ali sam se malo zeznuo u proracunu i otisao vise desno. Premisljam se da li da skrenem sa putanje i odem iznad Arandjelovca ili nastavim prema nekom manjem koji je na putu, ali dosta manji. U tom premisljanju, vidim da je na dnu stub prestao da radi, oba dima polegla ponovo sa istoka i pitanje je da li ce ponovo proraditi bez obzira na sve, jer je vec prekasno. Ja sam na 2200 m, ali 5 km daleko. Kontam da se okrenem traverzno u vetar ici cu oko 30 km na sat, znaci trebace mi oko 10 minuta, jer ce me sacekati istok dole, a s obzirom da je prethodni stub bio 4 m/s, ni ovaj nije slabiji, mozda 3 m/s, jer je baza bas crna i dobra. Znaci ja sam za sedam do deset minuta tamo, ali na oko 1200 m, a termika koja je zavrsila ciklus na zemlji ide 4 m/s na gore. Za deset minuta ce biti visoko i necu uspeti da je dohvatim, iako sam veliki optimisa i svestan toga, cim mi nesto bude sumnjivo odmah odustajem od toga, jer ako se sumnja pojavi sa mojim velikim optimistickim razmisljanjem onda tu nema sta da se trazi 🙂
Nastavljam pravo u nadi da cu mozda uspeti da uhvatim taj manji koji je na putu za Mladenovac, ne kacim ga, ali ima dosta dobru liniju. U nekim delovima nula propadanje, a brzina malo ispod 60 km/h. Stizem do Mladenovca na nekih 1200 m, dobar vetar u ledja, dobra linija.  Kazem izvini cika Beli odoh dalje. Uspevam da glajdam do Malog Pozarevca, vec me je sacekao jak istok, razbija. Gledam da li da sletim u Mali Pozarevac ili mozda da se pustim jos dva kilometra niz vetar do Eko pumpe na auto putu. Razmisljam iz Pozarevca sigurno ima neki bus za BG, pa otuda da hvatam za Krusevac, ali ipak na toj eko pumpi radi jedna rasna crnka, ista Selma Hajek, doduse samo sam je jednom video. Posle toga svaki put kad sam svracao nije bila tamo, kontam mozda ce ovaj put, mogao bih da se ugrejem uz kaficu dok gledam. To bi bio super zavrsetak jednog dobrog leta, naravno odlucujem se za pumpu 😀 slecem tamo, a istok otkida, stojim u mestu i vozim slalom izmedju kandelabera na parkingu. Ipak prelecem ogradu i slecem pored, cekam da GPS Naviter uoci sletanje, locira i izbaci let. Odradi on to i na ekranu 141.6 km sineeee! Pomalo osamucen, ali presrecan krecem da se pakujem da sto pre odem do pumpe, radoznao sam. U tom me zove Darko pita gde sam i proverava mi kad ima zadnji bus iz Beograda za Ks, kaze u 19 h. Moram da pozurim da se spakujem, a onda neki cikica koji je bio za gorivo na pumpi mi kaze da 2 km nize u Malom Pozarevcu pre naplatne rampe, na svakih 15 minuta imam bus za BG. To mi je jedina veza odatle za bilo gde, na zalost odustajem od kafe na pumpi, pakujem se i gas do Pozarevca. Idem pored auto puta sa rancom, svi mi sviraju i masu, misle ko zna odakle idem pesaka 😀 😀  Stizem tamo, hvatam bus do Bg,  stizem na vreme, a imam bus i u 20 h. Odlicno, imam vremena za tu kafu, sve je bilo isto kao i na pumpi samo sto gledanje u Selmu Hajek sam zamenio za nekog debelog podriglog konobara 🙂 ali nema veze, kafa nije bila losa.

Vala bas se raspisah u ovom izvestaju, nisam samo naveo sta sam doruckovao i zaboravih da napomenem da sam popio flasu vode i jedan Energinaizer, to mi je puno pomoglo da ne dehidriram i odrzim koncentraciju. Svakako malo se raspisah, ali sa druge strane sam samo preneo naglas razmisljanje koje sam imao u toku leta, u nadi da ce nekom od novih, mladih i perspektivnih pilota pomoci u nekoj situaciji i razgonetnuti neke nesuglasice. Takodje i doprineti tome da shvatimo koliko je nas sport lep i poseban i sta pruza, pocevsi od dobrih prijatelja koje sam stekao u njemu, da shvatim sta je majka priroda, pravac u zivotu kome me je paraglajding usmerio. Naravno da se ne kajem nijednog trenutka, bas naprotiv, jer paraglajding je jednostavno kao umetnost, isto kao kad najbolji slikar sa jednom cetkicom i bojama nacrta neprocenjivo delo ili gitarista sa par zica stvori neverovatne melodije, tako i mi sa dve komande, malo platna i kanapa jedrimo kroz vazduh hvatajuci nevidljive struje i ruze vetrova 🙂 i uz pomoc toga prelecemo stotine kilometara, nema razlike. Ja paraglajding odavno vise ne smatram za sport, vec nacin zivota. Jedes, pijes, spavas, letis i boli te uvo za sve.

Do novog vidjenja, adios amigosi.

Type a message…
 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Paragliding Serbia Team

Poštovani piloti, sve što želite objaviti, posavetovati ili bilo šta uraditi za dobrobit ovog sajta i naše zajednice, možete poslati na e-mail serbiaparagliding@gmail.com i mi ćemo vam izaći u susret. Ovo je sajt svih nas pa se tako i ponašajte!!! Dobri letovi

Pretraga postova po datumu

December 2017
M T W T F S S
« May    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031